Vojvođanski glumci u filmu rediteljke iz Londona

“Ako jednom sretneš Mariju” kratkometražni je film koji prati unutrašnje sukobe jedne majke koja se silovito bori protiv realnosti. Film će doživeti svoju premijeru za srpsku publiku upravo na Filmskom Frontu, a iza njega se nalazi mlada rediteljka Ivana Anastasovksa. Ivana živi i radi u Londonu, a iz ljubavi prema Novom Sadu u kojem je rođena, odlučila je da film snimi ovde, gde će ga godinu dana kasnije pozdraviti novosadska publika. Više o filmu, kao i o svojim izvorima inspiracije rekla nam je ovom prilikom.


Zbog čega ste se odlučili da film "Ako jednom sretneš Mariju" snimite u Srbiji, sa srpskim glumcima?

- S obzirom da živim u Engleskoj i da sam tu snimila svoje prethodne filmove, najlakše bi mi bilo, i verovatno najlogičnije, da sam i ovaj snimila tamo. Međutim, karakteristike likova, način na koji oni međusobno komuniciraju, njihove emotivne veze, sve to ima više smisla na srpskom jeziku, u Srbiji kakva je danas, nego u Engleskoj. Pored toga, u čisto vizuelnom smislu, Novi Sad, moj rodni grad, za mene ima posebnu draž. Sviđa mi se to što na neki način izgleda kao da se zaglavio u vremenu. To se može reći i za porodicu u filmu, koja se zaglavila u svojoj situaciji.

         

Kao neko ko je upoznat i sa evropskom filmskom scenom, šta mislite koliko se ona razlikuje od srpske, i šta je potrebno kako bi se našle na istom nivou?

- Nisam sigurna da sam ja više kvalifikovanija da govorim o razlikama u kvalitetu filmske scene Srbije i drugih zemalja, od bilo kog drugog reditelja u Srbiji, ili čak bilo koje osobe koja se ozbiljnije zanima za film. Svako treba da ima svoj ukus i da ima svoje mišljenje. Ono što mogu da primetim, jeste razlika u uslovima u kojima se snimaju filmovi. Svakako, u Engleskoj je, ukoliko su finansije sređene, pristup kvalitetnoj opremi i saradnicima znatno širi. Čak i da nije deset puta manja od Britanije, mislim da Srbija ne bi trebalo da se poredi i izjednačava sa njom. Mislim da filmski radnici treba da se trude da naglase svoje specifičnosti. Umesto da se trudimo da budemo na istom nivou kao bilo ko drugi, trebalo bi slaviti kvalitete koje nas razlikuju.

Gde ste pronašli ideju i inspiraciju za film?

- Želela sam da napravim film o razlici između majke i jednostavno, žene. Uloga majke, iz njene perpektive, kao i iz ugla dece o kojima brine, uvek me je fascinirala. Marija je u procepu, rastrgnuta između ljubavi prema deci i istovremeno nespobnosti da snosi odgovornost za njih, s jedne strane, te neispunjenosti kao žene,sa druge strane. Osećanje da nema kontrolu nad sopstvenim životom, jer mora da živi za decu, te panika koja iz toga sledi, tema je o kojoj sam htela da pričam.

         

Koju ulogu u Vašem životu igraju filmski festivali poput Fronta?

- Generalno, sama činjenica da je film na ovom ili onom festivalu, ne znači automatski da je film dobar. Da budem iskrena, nisam sigurna ni koliko prisustvo na festivalima direktno utiče na buduću karijeru, koju verujem će uvek biti nestabilna. Ali u svakom slučaju, biti na festivalu predstavlja napredak, kao i mogućnost da se upoznaju novi ljudi. Ono što mi je naročito bitno je da festivalsko učešće čini film živim, malo duže. U razvoj i snimanje filma, autor i ekipa zaista ulože puno vremena i truda, a glavni razlog za to je što hoćemo da ispricamo priču, koju će u vidu filma, ljudi gledati. Nisam sigurna koja bi bila svrha pričati ako niko ne sluša. Učešće na Filmskom Frontu mi je naročito drago, jer, s obzirom da sam upućena u prošlogodišnju selekciju, imam utisak da je kvalitet prikazanih filmova visok. Pored toga, večina ekipe koja je radila na “Mariji”, je iz Novog Sada, pa će biti u mogućnosti da prisustvuju projekciji, i to me čini srećnom.

Poslednja scena prati Mariju kako laganim koracima ide prema tunelu. Kuda se uputila?

- Mogla bih da kažem da je kraj filma otvoren za različita tumačenja, ali to mi zvuči vrlo pretenciozno. Fraza “na kraju tunela uvek ima svetla”, sugeriše da čovek, nakon tumaranja kroz mrak, na kraju stigne na drugu stranu. Marija napušta svoju decu i to je njen mrkli mrak. Svetlo sa druge strane je sloboda. Da li ona nađe slobodu u smrti ili u kafani izvan grada nije bitno.