PRANJE GADNIM SAPUNOM

Film “Gadan sapun” prikazuje tri babe u vlaškom selu u Istočnoj Srbiji kako, izvodeći neobičan ritual kuvanja, prave gadan sapun. Njegova rediteljka Violeta Goldman fascinirana je činjenicom da on nečega tako prljavog kao što su svinjske iznutrice i mast, nastaje nešto što je namenjeno čišćenju.

Ovo je Vaš prvi kratkometražni dokumentarni film. Kako ste se snašli u ulozi režiserke?

- Ja sam završila glumu, ali smo mi bili pomešana klasa, klasa glume i režije, tako da smo mi od starta bili upućeni u oba smera. Režija me je zanimala od samog početka, ali nikada nisam odustala od glume. Međutim nakon dosta godina iskustva, mislim da tek sada imam i znanje koje je potrebno da budem režiserka.

Iz čega se rodila ideja za film i zašto baš “Gadan sapun”?

- To je u stvari jedna vrlo intimna priča, iako tako ne izgleda. Devojčica koja se pojavljuje na kraju filma, moja ćerka, predstavlja mene. Kada sam bila mala moja baka me je odvela kod komšinice u selu, gde su one pravile taj gadan sapun. Gadan je zato što se pravi od svinjskih iznutrica i masti. Na mene je to još tada ostavilo jak utisak. Nakon toliko godina, kada sam bila u staroj seoskoj kući, sam shvatila da bi to bila idealna priča za jedan kratki film, sve što je bilo potrebno jeste da se zaokruži i da se od te priče napravi jedna celina.

Šta je ono što ste hteli da prikažete kroz proces pravljenja gadnog sapuna?

- Fascinantno mi je upravo to kako od nečeg prljavog može da se dobije nešto što čisti. Što i jeste povezano sa devojčicom koja izgleda kao iz neke potpuno druge priče. Ona, unoseći barbiku u film, priču podiže na sasvim novi nivo.

Koliko se režiranje pozorišne predstave razlikuje od režiranja kratkom filma?

- Koliko su slični toliko su i drugačiji. I u jednom i drugom treba da se ispriča neka priča pomoću slika, to je ono što je zajedničko pozorištu i filmu. Međutim meni je film mnogo fascinantniji, upravo zbog mogućnosti kombinatorike i same režije. Vi od jednog materijala možete da napravite nešto potpuno drugo i da po potrebi menjate suštinu. I upravo ta kasnija, odložena montaža, pruža šansu da se ta kombinatorika dovede do neke esencije i filmskog izraza. Film predstavlja sliku vas iznutra, dok je to kod pozorišta delom drugačije. Vizualizacija čini film drugačijim.

Na koje sve prepreke nailaze mladi reditelji prilikom pokušaja afirmacije na našoj filmskoj sceni?

- Naša filmska scena… Ja sam svoj film sama osmislila, producirala i režirala, baš zbog naše filmske scene. Da sam se oslanjala na konkurse za scenarije i slično, verovatno  bi i dalje stajao u nečijem kompjuteru, i dalje nepročitan. Ovako je film snimljen za nekoliko sati.

Ko je razbio ogledalo domaće kinematografske scene?

- Razbili smo ga svi zajedno.

USPONI I PADOVI JEDNE KLACKALICE

Mina Cvetinović, rediteljka je kratkog animiranog filma “Klackalica”, nastalog na Izbinoj radionici animiranog filma, “Izbanimaonica”. Film je osvojio nagradu za najbolji animirani film na Festivalu filma Jugoistočne Evrope "See a Paris”. Koji su to usponi i padovi jedne klackalice rekla nam je Mina.

Klackalica je napravljena tehnikom stop motion. Koliko se ova tehnika razlikuje od ostalih i šta je to što je čini specifičnom?

- To je jedna od prvih tehnika koje su se koristile prilikom pravljenja animiranih filmova, i svodi se na ideju da pomerite, zatim fotografišete, onda opet pomerite pa fotografišete i onda kada taj materijal pustite kao sled fotografija dobijate utisak pokreta, odnosno animiranog filma.

Koliko je ljudi učestovalo u stvaranju filma, i koliko je vremena potrebno da se realizuje jedan animirani film poput “Klackalice”?

- Od nastanka ideje do realizacije projekta trebalo je nam je 9 meseci. U projektu je učestvovalo oko trideset ljudi, s tim da je ovo realizovano kao radionica, tako da su ljudi po prvi put dobili priliku da prave jedan animirani film. Sigurno je da bi trebalo manje vremena da je tim bio stručan i da su na ovom filmu radili profesionalci, ali ne mnogo, jer je sama tehnika takva kakva jeste, odnosno zahteva da morate da izradite celu scenografiju, zatim morate sve da animirate ručno, potom sledi obrada, tako da to sve iziskuje mnogo vremena.

Animirani film “Klackalica” je nastao na radionici “Izbaonimaonica” koju ste organizovali tokom prošle godine. Kako se rodila ideja za stvaranje radionice poput ove?

- Želela sam da ponudim ljudima priliku da učestvuju u jednom projektu od njegovog samog nastanka, odnosno pisanja scenarija, pa sve do gostovanja na festivalima. Zato što smatram da takva mogućnost ne postoji u nekim formalnim nastavama, jer ne postoji dovoljno vremena. Mi smo ponudili tu mogućnost široj publici, što znači da je svako mogao da se prijavi da učestvuje u radionici.

Da li to znači da postoji dovoljan broj ljudi koji je voljan da učestvuje u projektima i radionicama poput ove?

- Da, postoji mnogo ljudi koji su zainteresovani, međutim nekad ni ne znaju da mogu time da se bave. Imali smo devojku koja se bavi modelingom nakita, što je kod našeg animiranog filma prenela na modelovanje glava likova. Nisu svesni da neke od veština koje imaju mogu lako da se primene.

Ko je razbio ogledalo domaće kinematografske scene?

- Mnogi od nas. Najviše oni koji bi trebali da finansiraju projekte poput ovog. Kada odete na festival koji prikazuje selekcije koje su do određenog budžeta, i kada vidite da su najčešći filmovi u toj selekciji filmovi iz Srbije, shvatite u kakvoj smo situaciji. Mi smo realizovali ovaj projekat uz pomoć pokrajine i izuzetno skromnih sredstava. Ovako nešto ne bi moglo da nastane bez ljubavi, entuzijazma i ljudi koji su bili spremni da žrtvuju svoje vreme i svoj novac.

OGLEDALO JE MORALO BITI RAZBIJENO

Večeras smo razgovarali i sa rediteljem Ognjenom Glavonićem, žirijem našeg festivala i osnivačem Pančevo Film Festivala. Pročitajte šta je nam je rekao o osnivanju PAFF-a, saradnji sa Filmskim Frontom i situaciji domaće kinematografske scene.

Kojim ciljem je osnovan Pančevo Film Festival?

- Više stvari je uticalo na to. Jedna je to što je u gradu renoviran bioskop. Druga je to da u Pančevu postoji nova generacija filmskih umetnika, nekako smo zajedno shvatili da je ono što nedostaje gradu filmski festival. A što se tiče mojih ličnih razloga, ja sam tad radio film „Živan pravi pank festival“, koji govori o čoveku koji iz čistog entuzijazma želi da promeni sredinu u kojoj živi. Tada sam shvatio da moje bavljenje filmom treba da podrazumeva nešto više. Odlučili smo da napravimo festival na kom se prikazuju sveži filmovi, savremena kinematografija, za koju nema mesta drugde. A najveća želja nam je bila da stvorimo novu filmsku publiku, koja će za pet godina da shvati koliko je ovo bilo bitno. To je publika koja je nevidljiva i tiha, koju mora da pokrene nešto drugačije i novo.

Kako je došlo do saradnje između PAFF-s i Filmskog Fronta? Nismo navikli na saradnju između festivala.

- Mislim da je ljudska spona između festivala Stefan Ivančić, selektor Pančevo Film Festivala, a prošlogodišnji žiri na Filmskom Frontu. On je nas povezao.

Da li mislite da ovi festivali imaju publiku i pažnju koju zaslužuju? 

- Mislim da je nama od početka bila želja ne samo da napravimo festival i pustimo filmove, nego da uključimo u to i mlade ljude. Recimo da je naš žiri za kratki film šesnaest srednjoškolaca, a takve stvari su jako lepo primljene. Najveća sreća je bila kad je na otvaranje došlo toliko ljudi, da čak dve stotine nije moglo da stane. Tada sve dobije svoj smisao.

Prema kojim kriterijumima žiri bira pobednički film?

- Meni  je ovo peti put da sam u žiriju i svaki put je bilo drugačije. Ovde na Filmskom Frontu su u istoj selekciji i profesionalne produkcije, amaterski i studentski filmovi i dokumentarni, animirani, eksperimentalni i igrani filmovi. Stoga smo shvatili da se nećemo voditi spoljašnjim razlikama ili sličnostima, već će pobediti film koji ostavi najjači utisak na nas.

Ko je razbio ogledalo domaće kinematografske scene?

- „Ništa se ne dešava, jer niko ništa ne shvata“ da citiram Koju iz „Discipline“, mnogo faktora je uticalo na to da budemo tu gde jesmo, ali svaki ovaj festival korak je ka nekom boljem svetu. To ogledalo je moralo biti razbijeno, da se u njemu ne bi videla prava slika onoga što jesmo. Jer se stalno izbegava suočavanje sa nekim stvarima.

OVAJ FESTIVAL PODRŽAVA MLADE AUTORE

Trećeg dana festivala imali smo priliku da vidimo film „Dobar sused“, mladog montažera Đorđa Stankovića. Razgovarali smo s njim o njegovom filmu i o filmskim festivalima.

Šta Vam je dalo inspiraciju za film?

- Ja sam student montaže i imao sam kao ispitnu vežbu da uradim kratkometražni film. Stupio sam u kontakt sa drugarom, scenaristom i mi smo zajedno došli na ideju da uradimo baš ovaj film.

Šta je bilo najteže u procesu snimanja filma, a šta nakon što je film snimljen?

- U suštini su produkcione stvari malo teške, a uvek se reditelj najviše pobrine za to. Ja sam sad i scenarista i reditelj i montažer, naravno uz pomoć ekipe, koja je bila uz mene. Najteže su produkcijske stvari, a nakon toga kreativne stvari, kad se treba odlučiti kojim pravcem treba film da ide u montažerskom smislu, meni je na to otišlo najviše vremena.

Već  ste s ovim filmom gostovali na raznim festivalima. Koliko to Vama znači?

- Meni to puno znači, zato ih i posećujem. Ja svoj film nisam slao na puno festivala, jer sam se ja malo prezasitio tim. Ne mislim da je to dobro, ali ja sam zapravo filmski montažer, pa radim neke druge stvari, neka dva dugometražna filma. U svakom slučaju, meni mnogo znači da ovi festivali podržavaju mlade autore, da nastave da rade to što rade.

Da li ste poneli nešto protiv uroka na festival?

- Nisam, ali želim da dobijem nešto.

Da li znate ko je razbio ogledalo domaće kinematografske scene i da li je ono uopšte razbijeno?

- Nisam o tome razmišljao, ali ako nije, nadam se da će ga neko uskoro razbiti.

HAJDE DA PRAVIMO DOBRE FILMOVE!

Prvog dana takmičarskog dela festivala imali smo priliku da pogledamo film "Veče uz radio" Miloša Tomića iz selekcije Srbija/Region. Ovaj film dobio je nagradu za Najbolji eksperimentalni film na Beogradskom festivalu dokumentarnog i kratkog filma, a sam autor naziva ga svojim petim muzikalnim dnevnikom. Miloš nam je govorio o filmu, muzici, eksperimentu...

Odakle je potekla ideja za ovaj Vaš film?

-Ovo je moj peti muziklani dnevnik, ja te teme "čačkam" već tri, četri godine. Počelo je od kućnih improvizacija mog sina i mene, onda su se ti snimci pažljivo kolažirali, a ta tema se polako pomerala i ka spoljnom svetu. Meni je uvek bilo jako zanimljivo kako u tom svetu muzičkih škola, koncerata, gde postoje striktna pravila, se ipak nekako desi slučajnost, da iz tih izvođačica izbija neka erotika. Par godina pre nego što sam počeo to da montiram, svuda sam snimao te bizarne muzičke trenutke, koji bi uvek prošli neprimećeno i koji nikad ne bi bili pušteni u nekom televizijskom prenosu. Sve je složeno od tih trenutaka, a to je dramaturški spojeno sa pričom o mom sinu, koji je zaista dobio taj kineski tranzistor i igrao se sa njim, a ja ga snimao, da on to zna ili ne. To mi je poslužilo kao alibi da pomešam te razne, možda nespojive muzičke svetove.

Šta mislite šta je to što Vaš film čini eksperimentalnim i da li se slažete sa tom etiketom?

-Ne znam ni sam, i sam sam o tome razmišljao. Uvek sam pravio filmove po svom i nikad to nisam krstio eksperimentom. Čak nijedan film nije počeo sa nekom premisom da se uradi nešto što nisam nikad. U tom smislu to nije eksperiment, ali puno sam se igrao, pre svega u procesu montaže. A što se tiče snimanja to je bio neki nesvestan proces, nisam ni znao gde će ti snimci da završe. Sama montaža je trajala godinu dana, ja svaki put kad bih pogledao finalnu verziju, našao bih nešto da dodam ili promenim. U tom smislu, ovaj film i jeste i nije eksperimentalan, jer ni sam ne znam koja bi to bila forma.

U vašim filmovima muzika i zvuk imaju jako bitnu ulogu. Da li biste mogli da odredite gde prestaje jedno, a počinje ono drugo?

-Dešavalo mi se da muzika nekako uguši film, da nigde nema prostora ni za tišinu, ni za neki zvuk. I sad u stvari pokušavam da dam više prostora tome. U poslednjih par filmova, sarađujem sa drugarima kompozitorima, recimo sa Borisom Mladenovićem i sve radimo zajedno i baš sam upleten u proces stvaranja muzike. A kad smišljam i pišem nešto, često su zvuk, tišina ili muzika početak neke ideje i odatle kreće priča. Ja često čujem muziku u raznim zvucima, koji su nekom možda čak i buka.

Da li ste na festival poneli nešto protiv uroka?

-Poneo sam jednu knjigu, koju sam kupio juče. A još uvek nosim ovaj končić koji sam dobio na festivalu.

Da li znate ko je razbio ogledalo srpske kinematografije?

-Kakve veze ima ko je. Sve može da počne i od sad. Hajde da pravimo dobre filmove! Ako imaš želju da ih praviš, to je dovoljno dobar početak.

REŽISER KAO MINIJATURNI BOG NA ZEMLJI

Režiser Dušan Babić ovogodišnji je dobitnik nagrade za najbolji kratkometražni igrani film na festivalu kratkometražnih filmova u Prokuplju. Dušan se osim filmom bavi i muzikom kao i snimanjem muzičkih spotova. Njegov nagrađeni film “Crtani” prikazan je drugog dana Filmskog Fronta, a o svojoj ljubavi prema umetnosti pričao nam je pre svoje projekcije.

Zbog čega ste se odlučili da snimite film u kratkoj formi i koliko je teško izraziti se kroz jedan sedmominutni film?

- Odlučio sam se na prvom mestu zbog toga što je kratka forma jedna od najtežih formi u kinematografskom smislu. Vrlo je teško izraziti se u kratkometražnom filmu, jer kod filmova duge forme je dosta lako praviti digresije i različite strukture, dok u kratkom filmu imate jednog lika, jednu radnju, jednu priču. Ako uspete da spakujete sve to u par minuta i ne propustite nijednu narativnu formu, napraili ste veliku stvar, što takođe znači da će vam onda biti mnogo lakše da pravite film duge forme.

Film “Crtani” je prvobitno trebao da bude muzički spot. Kako ste došli na ideju da od toga napravite film?

- Materijal za ovaj film je postojao u sirovoj formi četiri godine. Ja sam ga sačuvao radi sebe,  jer je materijal sam po sebi bio vrlo lep. To je bio prvi spot koji sam uradio. Onda sam iz čiste radoznalosti, nakon te četiri godine, odlučio da to i izmontiram. Nakon prve montaže sam shvatio da spot funkcioniše kao kratki film i to je me je već fasciniralo jer sam ga do tada doživljavao kao spot a ne kao film. Tada je došlo do muzike Pavla Popova, koji je od materijala stvorio nešto što je umetnički genijalno. Vrlo sam vezan za taj spot, a tek sada, kroz festivale i utiske drugih ljudi, počinjem da ga doživljavam kao film.

Jednom prilikom ste izjavili da ste se tokom stvaranja muzike osećali slepim, a tokom pisanja gluvim. Mislite li da je film uspeo da zadovolji sva vaša čula?

- Kroz bavljenje filmom sam shvatio da je to jedini način da čovek bude minijaturni bog na zemlji i da stvara u potpunosti jedan svet, u kojem ste vi pisac, ali i slikar, fotograf i muzičar. Film je veliki sinkretizam svih umetnosti. Kada čovek može da stvori jedan čitav svet, on ima i veliku slobodu prilikom kreiranja svih njegovih delova. Zato i mislim da film jeste zadovoljio moja čula, jer sam ja kao i film, mnogo ličnosti spakovano u jednu.

Koliko je teško izraziti osećanja kroz slike i kadrove, i da li je lakše učiniti to preko papira i reči?

- Postoji velika barijera između umetnika i njegovog dela u svetu filma. U svetu poezije, kojim se takođe bavim, kao i u svetu muzike, lakše je izneti osećanje jer dolazi direktno iz tvog tela. Kada se bavite režijom, vi imate drugog čoveka kojem morate da prenesete tu istu emociju, i on je taj koji će je dalje izraziti. Osim toga postoji dosta sfera stvaranja filma, vi morate da budete ludi manipulator i entuzijasta da inspirišete ljude.

Ko je razbio ogledalo domaće kinematografske scene?

- Mina Đukić sa filmom “Neposlušni”.

Kakvom vidite budućnost kratkometražnog filma u Srbiji?

- Vidim je vrlo svetlu. Zbog toga što se pojavljuje mnogo pozitivnih i vedrih autora, a zbog nedostatka finansija, oni sve češće nalaze način da se izraze u kratkom filmu.

SVAKA UMETNOST TRAŽI ŽRTVU

Film Ozon imaće svoju premijeru u subotu 31. oktobra na Filmskom Frontu. Radnja filma odvija se u postapokaliptičnoj bliskoj budućnosti, a glavni lik, Dastagir jedan je od retkih preživelih. Ipak, njegova misija nije da spasi svet, već da povrati svoju izgubljenu ljubav. Razgovarali smo sa autorima filma Brankom Sujićem i Mirkom Miloševićem o njihovom filmu i o filmu uopšte.

Vaš film je prilično netipičan za naše krajeve. Gde ste pronašli inspiraciju i ideju za film?

- Film je globalan fenomen i siguran sam da među domaćim autorima ima mnogo ljubitelja naučne fantastke, veći problem je što su takve priče najčešće skupe i/ili komplikovane za realizaciju. U vreme kada smo počeli da se bavimo istraživanjem na polju vizuelnih efekata kao i snimanja na green screen-u izašli su filmovi kao 300 i Immortel. U to vreme maštali smo kako bi izgledali filmovi Tarkovskog ostvareni u sličnoj tehnici.

Koliko je vremena prošlo od rađanja ideje do trenutka kad ste imali gotov film i koji deo procesa stvaranja filma Vam je bio najteži?

- Od inicijalne ideje prošlo je 8 godina od kojih smo 6 godina proveli u postprodukciji, ali je teško izdvojiti koji je period bio najteži. Uglavnom je najteže kada ostanete bez sretstava za realizaciju i kada projekat mora da trpi jer se vreme završetka odlaže.

Kakvom vidite budućnost srpske kinematografije?

- Budućnost filma na globalnom nivou deluje optimistično. Oprema za snimanje je sve pristupačnija, alati za obradu slike i zvuka su sve jednostavniji, znanje je sve dostupnije, što ne znači da je film lako napraviti. On je bio i ostao plod komplikovanog i manje-više skupog procesa, ali situacija danas je daleko povoljnija nego što je nekada bila. Čini mi se čak i kod nas. Sa druge strane budžet za umetnički film je mnogo manji i teže dostupan. Nije samo bitno čime ćete snimiti ili kako se baviti postprodukcijom, već i šta je ono što ste stavili pred oko kamere. Iz tog razloga je i veliki porast interesovanja za naturalistički pristup, odnosno za ono što nas svakodnevno okružuje.

Koju ulogu u Vašem životu igraju filmski festivali poput Filmskog Fronta?

- Za tip filma kao što je Ozon filmski festivali su od velikog značaja. To su mesta na kojima se skuplja publika koja je zainteresovana za specifičan izraz i na kojima imate mogućnost da se upoznate sa velikim brojem fantastičnih ostvarenja.

Mislite li da je crna mačka prešla put domaćoj kinematografiji?

- Svuda je teško baviti se filmom jer je on skup i kompleksan medij. U siromašnim zemljama poput naše dodato je komplikovano baviti se umetnošću. Filmska umetnost kao i svaka druga traži veliku žrtvu. Ako se ona položi umetnost će naći svoj put.


*Fotografija je preuzeta sa http://vfxserbia.com/2012/09/18/ozone-the-movie-intervju/

SVI SE MI BORIMO U NEKOM SVOM RINGU

Prve večeri Filmskog Fronta u revijalnom delu Kinoklubaške selekcije prikazan je film “Šampion“ Slobodana Brankovića. Film govori o nekadašnjem višestrukom šampionu u boksu Ljubiši Avrameloviću, koji danas ne dobija poštovanje koje zaslužuje. Naime, živi u jedva deset metara kvadratnih, a zanimanje mu je da čisti ulice Zaječara. Pitali smo autora za njegovu inspiraciju za film i o mestu filma kratkog metra u Srbiji.

Kako ste čuli za tu priču i šta Vas je navelo da je više istražite?

- Ja sam za tu priču saznao preko medija, odnosno tu priču koju su mediji plasirali. Međutim, ja mislim da je zadatak reditelja da nikad ne uzima stvari zdravo za gotovo i da je to istraživački posao, da uperi svetla drugačije nego što je to ustaljeno i mislim da je to najbitnije, kao neko ko se bavi režijom. Tako sam ja krenuo da se bavim tim, da istražujem, otišao sam do Zaječara, našao se sa Ljubišom i od njega čuo celu priču, istinitu, šta se u stvari tu sve zbivalo. Pitao sam da li je on zainteresovan da se snimi još nešto o njemu, jer ga je mnogo medija već koristilo za neke svoje promocije. On je pristao kad je čuo da ja to želim iz istinskih namera, tako da smo tada krenuli u saradnju. On je bio potpuno otvoren i iskren, što je meni bilo najbitnije da se ta istinita priča u stvari ispriča.

Koje su poteškoće koje se mogu javiti tokom snimanja dokumentarnog kratkog filma?

-     - To je sve stvar produkcije, koliko je to u stvari ozbiljno i organizovano. Da li imate finansijska sredstva ili ne, to su neke učestale stvari, koje imaju svi autori u Srbiji. Mislim da je tu presudan entuzijazam i želja da se nešto napravi. Ako stvarno želite, ja mislim da sve možete da napravite.

Da li mislite da film kratkog metra ima mesto koje zaslužuje u Srbiji?

-   - Mislim da nema još, ali mislim da bi mogao da ima. Prvo, tu su društvene mreže, preko kojih se kratki filmovi šeruju i tu bi kratki film mogao da dođe do svoje publike i da se ljudi zainteresuju za kraće forme. Super su i ovakvi festivali, koji drže kvalitet kratkog filma, tu zaista možete naići na svašta.

Da li se tokom snimanja ovog filma za Vas promenilo značenje reči šampion?

-     - Da, zaista jeste, to mi je bilo ključno kad sam razmišljao o naslovu filma. To je više karakterna osobina, nego neka titula koju dobijate. To mi je Ljubiša svojim primerom objasnio i dao mi podstreka da nastavim dalje da se borim u nekom svom ringu.

Šta vi mislite ko je razbio ogledalo?

-        - Ja mislim da je to ova crna cica-maca, koja se ovde pojavljuje. Nisam je još video ovde u Kulturnom Centru, ali mislim da nas gleda odnekud.

SPOJ TRENUTNOSTI I VEČNOSTI

GIFest je nastao 2003. godine kada je prvi put u Subotici održan regionalni festival gifova, a prvog dana Filmskog Fronta bili su gostujući festival, kada je publici preko televizijskog ekrana prikazano više od tri stotine gifova. Jedan od osnivača ovog festivala jeste Mirjana Šormaz Mitrić koja nam je rekla nešto više o samoj formi gifa kao vizuelne umetnosti, kao i o njegovoj prihvaćenosti kod srpske publike.

Kako se rodila ideja za stavaranje GIFest?

- Provodila sam dosta vremena gledajući gifove, i onda je to samo po sebi stvorilo želju za postojanjem jednog festivala poput Gif festa. Te godine je on i nastao. Naš cilj je bio da na jednom mestu okupimo autore koji se bave ovom vrstom umetnosti i da im na ovaj način pružimo mogućnost da pokažu svoje autorske radove. Shvatili smo da u Srbiji postoji dovoljno ljudi koje zanima gif i odlučili da uradimo nešto po tom pitanju, tako da ovime, osim što promovišemo sam gif, promovišemo i njegove autore i umetnike.

Kako se ova forma vizuelne umetnosti uklapa u njena tradicionalna shvatanja?

- Gif kao umetnički izraz pruža mogućnost različitih vidova samoizražavanja i iskazivanja stvaralačkih ideja, bilo da su one apstrakne ili realistične. On poseduje nešto što drugi vidovi umetnosti ne poseduju, sklop trenutnosti i večnosti. Sa napretkom tehnologije pruža nam se i više mogućnosti i medija preko kojih možemo da se izrazimo, što je velika prednost.

Kako treba da izgleda jedan pobednički gif?

- Mi svake godine formiramo određeni stručni žiri koji dalje, na osnovu svojih ličnih utisaka, vrši selekciju i donosi odluku. Kako je gif vrlo kratka forma umetnosti, najviše pažnje se obraća upravo na njegovu vizuelnost i to je ono što je zapravo najteže, kroz vizuelno izražavanje kod publike pobuditi određenu emociju, naterati ga da oseti ono što ste osetili vi prilikom stvaranja. Drugi kriterijum je svakako autentičnost gifa, što je još jedan težak zadatak svakog učesnika.

U kojem pravcu nameravate da u budućnosti usmeraravate GIFest?

- Od 2013. godine, kada je festival osnovan, GIFest je uspeo da privuče publiku, koja je i do tada postojala, samo joj je tek tad bila pružena mogućnost da prisustvuje festivalu poput ovog. Svakako nameravamo da svake godine okupimo što više učesnika i publike, i da istrajemo u ovome što radimo.

I BI 13. FILMSKOG FRONTA

Otvorili smo još jedan Filmski Front! 

Danas, u 18h u bioskopskoj sali KCNS zvanično je otvoren 13. Filmski Front. Publika u Novom Sadu, imaće priliku da tokom 4 festivalska dana pogleda preko 60 međunarodnih filmova kratkog metra. 

Filmovi su podeljeni u dve selekcije:

Srbija/Region - "Pomeri se s mesta", čijeg pobednika bira tročlani žiri u sastavu: Milan V. Puzić, Ognjen Glavonić i Ivan Knežević, i

Međunarodna selekcija - "Da ne ureknem", čijeg pobednika bira publika.

Večeras, u 22h, selimo se u PUBeraj da slušamo filmsku muziku!


Vidimo se na Frontu! 

P.S. Ako niste spremili nešto protiv uroka, mi smo to učinili umesto vas.

Prvi "ne-američki" Oskar otišao je jugoslovenskom animiranom kratkom filmu

Svi znaju da je malo ljudi s ovih prostora uspelo da se domogne zlatne statue koju dodeljuje američka Akademija filmskih umetnosti i nauke, ali malo ko zna da je prvi Oskar na ovom području dodeljen u kategoriji za Najbolji animirani kratki film. Naime, otišao je u ruke Dušana Vukotića, animatora, režisera i scenariste, koji svoj radni vek provodi u Zagrebu. To se dogodilo 1962. godine, čime je Dušan Vukotić postao prvi dobitnik Oskara koji nije sa američkog tla.

Nagrađeni film zove se „Surogat” i pored ove osvaja još šest međunarodnih i državnih nagrada. Vukotić se izdvajao po tome što je bio kompletan autor svojih filmova, pisao je scenarija za njih, režirao ih i animirao. Interesantno je i da je najpre studirao arhitekturu i da tek 1951. godine počinje da se bavi radom na filmu, a do kraja života postaje i redovan profesor na Akademiji za kazalište film i televiziju u Zagrebu. 

Ovaj film možete pogledati na ovom linku.

7 godina za sedmu umetnost

U prvom veku nove ere smatralo se da se ljudsko zdravlje menja u pravilnim sedmogodišnjim ciklusima.
Iskrivljena slika u odrazu razbijenog ogledala smatrala se znakom da osobi predstoji sedam godina bolesti i nesreće.

Ispravi odraz u ogledalu!

Merdevine kao život

Položaj merdevina je u trouglu, a trougao je znak za život. Kada prolazimo ispod merdevina izazivamo sudbinu. Možete se zaštititi tako što ćete kada prolazite ispod merdvina, celim dlanovima ili rukama napraviti krug.

Ne izazivaj život, napravi krug za FILMSKI FRONT!

Crna mačka prelazi ulicu

Ljudi srednjevekovne Evrope smatrali su mačke đavoljim bićima i prerušenim vešticama, mačka koja vam preseče put bila je siguran znak da vas posmatra đavo.

Navodno su hrišćani nastojeći da se oslobode tragova prethodinh religija i verovanja uništavali crne mačke i žene koje su o njima brinule smatrajući ih vešticama.

Napravi tri koraka u nazad i tri puta pljuni za srpsku kinematografiju!

Pomeri se s mesta i učini nešto protiv uroka!

Broj 13!

Strah od broja 13 zove se triskaidekafobija i svoje poreklo vuče iz staronordijske mitologije. 

12 bogova bilo je pozvano na ručak u Valhallu. Loki, bog razdora i zla, naljutio se zbog toga što nije pozvan.

Medjutim ipak je odlučio da se pojavi, što je izazvalo razdor i  borbu medju bogovima u kojoj je poginuo najomiljeniji bog Balder. 

Mit o broju 13, znatno se proširio i nakon biblijske priče o Poslednjoj večeri, na kojoj je Juda, trinaesti gost izdao Isusa.                                 

Da ne čuje zlo, ne budi Juda i podrži male i nezavisne produkcije!                    

ONI ZNAJU KO JE RAZBIO OGLEDALO

Ovogodišnji stručni žiri Filmskog Fronta koji će birati pobednika u kategoriji Srbija/Region činiće montažer i scenarista Ivan Knežević, filmski i televizijski scenarista Milan V. Puzić kao i režiser Ognjen Glavonić. Prvog dana Fronta očekuje nas i selekcija gostujućeg Pančevo Film Festivala, čiji je jedan od selektora režiser Stefan Ivančić. Članovi žirija kao i Stefan, odgovorili su nam na pitanja koja se tiču afirmacije mladih umetnika, a otkrili su nam i da li će na festival nositi nešto protiv uroka.

Šta je potrebno uraditi da filmovi kratkog metra postanu zapaženi i važni u Srbiji, kao što su to u svetu?

MILAN PUZIĆ: Ufff…Najlakše je reći: Potrebno je odvariti publiku od TV sapunica i rijalitija. Odmah nakon toga treba odvariti i autore od istog TV programa, onda odvariti producente pa odvariti distributere… tako da vi postajete odvarivač. Znači nije to odgovor. Odgovor bi bio da se prave bolji i zanimljiviji filmovi koji imaju i priču i emociju.

IVAN KNEŽEVIĆ: Kratki film iz Srbije je u svetu veoma zapažen, ni manje ni više nego kratki filmovi iz ostalih zemalja u regionu. To dokazuje da kvalitetni autori postoje. Međutim, primetno je da su u pitanju izuzetno jeftini, štap-i-kanap filmovi, i iz toga je jasno da izostaje struktuirana podrška. Potrebno je da nadležni shvate kratki film kao ozbiljnu i legitimnu formu kojom mogu da se bave i ozbiljni i legitimni autori, a ne samo ubogi studenti.

STEFAN IVANČIĆ: Da budu duži možda?

Šta je to što fali na našoj filmskoj sceni, a čega imamo viška?

MILAN PUZIĆ: Fali nam kreacija i inteligencija. Kreacija je da znate da osmislite nešto svoje i nešto originalno i inteligencija da osmišljeno stvorite u ovim uslovima. Imamo viška sujete naspram manjka novca, viška imitacije naspram autentičnosti… o višku funkcionalno nepismenih na vodećim mestima neću ni da pričam.

IVAN KNEŽEVIĆ: Imamo preveliku scenu, a još uvek malo dobrih filmova.

STEFAN IVANČIĆ: Fali hrabrosti i ljubavi prema filmu (amaterizma), a viška ima profesionalizma i akademicizma.

Na koje sve prepreke nailaze mladi reditelji pri pokušajima afirmacije na našoj filmskoj sceni?

MILAN PUZIĆ: Na koje prepreke ne nailaze? Možda je to lakše pitanje?

IVAN KNEŽEVIĆ: Nailaze na malu baru punu krokodila, nemilosrdan i neizvesan konkursni ciklus u kome je teško izboriti se za mesto. Mada i te prepreke su premostive. Ko zbog toga odustane, ni u startu nije trebalo da se bavi filmom.

STEFAN IVANČIĆ: Pre svega nedostatak poverenja u samog sebe i volje i energije da izgura stvari bez bilo kakve podrške, na koju ne treba računati.

Koliko je danas teško da jedan festival poput Filmskog Fronta opstane i mislite li da ima publiku koju zaslužuje?

MILAN PUZIĆ: Da je teško, teško je! I to nepotrebno teško. Ali ovi mladi uspevaju, dakle nije nemoguće… Ne znam za publiku. Nikad nisam ni znao da utvrdim šta je to publika… Mislim da citiram rečenicu: "Ponaosob je svaki idiot ali svi zajedno su - genijalci".

IVAN KNEŽEVIĆ: Filmski Front ima prepoznatljiv identitet, i dok je tako ne mora da se plaši za svoj opstanak. A svaki festival ima publiku koju zaslužuje.

STEFAN IVANČIĆ: Festivala danas ima sve više i više, jer distribucija kratkog, a ni dugog filma, danas ne postoji. To je praktično jedini prostor koji trenutno postoji za filmove čija jedina svrha postojanja nije da zarade milijarde.

Koju ulogu su u Vašem životu tokom stvaranja karijere igrali filmski festivali poput ovog?

MILAN PUZIĆ: Na početku, festivale sam posećivao samo kao oaze da bih gledao filmove. Što više to bolje. Kasnije, na festivalima sam uspostavljao kontakte a filmove gledao naknadno. Tu negde se i krije odgovor.

IVAN KNEŽEVIĆ: Izuzetno značajnu! Festivali su uvek bili dobra prilika da se upoznam sa kolegama iz zemlje i inostranstva. Pogotovo festivali kao Filmski Front, mali i intimniji.

STEFAN IVANČIĆ: Počeo da se interesujem za film zahvaljujući filmskim festivalima. Pre 12 godina sam prvi put išao na filmski festival u Sitges-u (Španija) i tada je sve u mom životu počelo da se vrti oko kinematografije.

Zbog kog filma biste prošli ispod merdevina?

MILAN PUZIĆ: Ja zaista mislim zbog svakog. Zbog dobrog filma je očito. A zbog lošeg - da ne bih ponovio grešku.

IVAN KNEŽEVIĆ: Svakog kraćeg od 90 minuta.

STEFAN IVANČIĆ: Bilo kog na koji kasnim.

Mislite li da je crna mačka prešla put domaćoj kinematografiji?

MILAN PUZIĆ: O da… Baksuz nas bije dugo.

IVAN KNEŽEVIĆ: Može biti, prilično je nesrećna.

STEFAN IVANČIĆ: Ne verujem da je crna mačka prešla put, nego je kinematografija izgubila svoj identitet raspadom Jugoslavije.

Hoćete li nositi na festival nešto protiv uroka?

MILAN PUZIĆ: Hoću. Izlizane očne kapke.

IVAN KNEŽEVIĆ: Amajlija koju, hteo ne hteo, stalno nosim sa sobom je fragment metka ispod kolena. Tu je da me podseća na burnu i nepromišljenu mladost i da mi pravi probleme na aerodromima.

STEFAN IVANČIĆ: Ne, zašto bih se branio od uroka?