PRANJE GADNIM SAPUNOM

Film “Gadan sapun” prikazuje tri babe u vlaškom selu u Istočnoj Srbiji kako, izvodeći neobičan ritual kuvanja, prave gadan sapun. Njegova rediteljka Violeta Goldman fascinirana je činjenicom da on nečega tako prljavog kao što su svinjske iznutrice i mast, nastaje nešto što je namenjeno čišćenju.

Ovo je Vaš prvi kratkometražni dokumentarni film. Kako ste se snašli u ulozi režiserke?

- Ja sam završila glumu, ali smo mi bili pomešana klasa, klasa glume i režije, tako da smo mi od starta bili upućeni u oba smera. Režija me je zanimala od samog početka, ali nikada nisam odustala od glume. Međutim nakon dosta godina iskustva, mislim da tek sada imam i znanje koje je potrebno da budem režiserka.

Iz čega se rodila ideja za film i zašto baš “Gadan sapun”?

- To je u stvari jedna vrlo intimna priča, iako tako ne izgleda. Devojčica koja se pojavljuje na kraju filma, moja ćerka, predstavlja mene. Kada sam bila mala moja baka me je odvela kod komšinice u selu, gde su one pravile taj gadan sapun. Gadan je zato što se pravi od svinjskih iznutrica i masti. Na mene je to još tada ostavilo jak utisak. Nakon toliko godina, kada sam bila u staroj seoskoj kući, sam shvatila da bi to bila idealna priča za jedan kratki film, sve što je bilo potrebno jeste da se zaokruži i da se od te priče napravi jedna celina.

Šta je ono što ste hteli da prikažete kroz proces pravljenja gadnog sapuna?

- Fascinantno mi je upravo to kako od nečeg prljavog može da se dobije nešto što čisti. Što i jeste povezano sa devojčicom koja izgleda kao iz neke potpuno druge priče. Ona, unoseći barbiku u film, priču podiže na sasvim novi nivo.

Koliko se režiranje pozorišne predstave razlikuje od režiranja kratkom filma?

- Koliko su slični toliko su i drugačiji. I u jednom i drugom treba da se ispriča neka priča pomoću slika, to je ono što je zajedničko pozorištu i filmu. Međutim meni je film mnogo fascinantniji, upravo zbog mogućnosti kombinatorike i same režije. Vi od jednog materijala možete da napravite nešto potpuno drugo i da po potrebi menjate suštinu. I upravo ta kasnija, odložena montaža, pruža šansu da se ta kombinatorika dovede do neke esencije i filmskog izraza. Film predstavlja sliku vas iznutra, dok je to kod pozorišta delom drugačije. Vizualizacija čini film drugačijim.

Na koje sve prepreke nailaze mladi reditelji prilikom pokušaja afirmacije na našoj filmskoj sceni?

- Naša filmska scena… Ja sam svoj film sama osmislila, producirala i režirala, baš zbog naše filmske scene. Da sam se oslanjala na konkurse za scenarije i slično, verovatno  bi i dalje stajao u nečijem kompjuteru, i dalje nepročitan. Ovako je film snimljen za nekoliko sati.

Ko je razbio ogledalo domaće kinematografske scene?

- Razbili smo ga svi zajedno.