Prvog dana takmičarskog dela festivala imali smo priliku da
pogledamo film "Veče uz radio" Miloša Tomića iz selekcije
Srbija/Region. Ovaj film dobio je nagradu za Najbolji eksperimentalni film na
Beogradskom festivalu dokumentarnog i kratkog filma, a sam autor naziva ga
svojim petim muzikalnim dnevnikom. Miloš nam je govorio o filmu, muzici,
eksperimentu...
Odakle je potekla ideja za ovaj Vaš film?
-Ovo je moj peti muziklani dnevnik, ja te teme
"čačkam" već tri, četri godine. Počelo je od kućnih improvizacija mog
sina i mene, onda su se ti snimci pažljivo kolažirali, a ta tema se polako
pomerala i ka spoljnom svetu. Meni je uvek bilo jako zanimljivo kako u tom
svetu muzičkih škola, koncerata, gde postoje striktna pravila, se ipak nekako
desi slučajnost, da iz tih izvođačica izbija neka erotika. Par godina pre nego
što sam počeo to da montiram, svuda sam snimao te bizarne muzičke trenutke,
koji bi uvek prošli neprimećeno i koji nikad ne bi bili pušteni u nekom
televizijskom prenosu. Sve je složeno od tih trenutaka, a to je dramaturški
spojeno sa pričom o mom sinu, koji je zaista dobio taj kineski tranzistor i
igrao se sa njim, a ja ga snimao, da on to zna ili ne. To mi je poslužilo kao
alibi da pomešam te razne, možda nespojive muzičke svetove.
Šta mislite šta je to što Vaš film čini eksperimentalnim i
da li se slažete sa tom etiketom?
-Ne znam ni sam, i sam sam o tome razmišljao. Uvek sam
pravio filmove po svom i nikad to nisam krstio eksperimentom. Čak nijedan film
nije počeo sa nekom premisom da se uradi nešto što nisam nikad. U tom smislu to
nije eksperiment, ali puno sam se igrao, pre svega u procesu montaže. A što se
tiče snimanja to je bio neki nesvestan proces, nisam ni znao gde će ti snimci
da završe. Sama montaža je trajala godinu dana, ja svaki put kad bih pogledao
finalnu verziju, našao bih nešto da dodam ili promenim. U tom smislu, ovaj film
i jeste i nije eksperimentalan, jer ni sam ne znam koja bi to bila forma.
U vašim filmovima muzika i zvuk imaju jako bitnu ulogu. Da
li biste mogli da odredite gde prestaje jedno, a počinje ono drugo?
-Dešavalo mi se da muzika nekako uguši film, da nigde nema
prostora ni za tišinu, ni za neki zvuk. I sad u stvari pokušavam da dam više
prostora tome. U poslednjih par filmova, sarađujem sa drugarima kompozitorima,
recimo sa Borisom Mladenovićem i sve radimo zajedno i baš sam upleten u proces
stvaranja muzike. A kad smišljam i pišem nešto, često su zvuk, tišina ili
muzika početak neke ideje i odatle kreće priča. Ja često čujem muziku u raznim
zvucima, koji su nekom možda čak i buka.
Da li ste na festival poneli nešto protiv uroka?
-Poneo sam jednu knjigu, koju sam kupio juče. A još uvek
nosim ovaj končić koji sam dobio na festivalu.
Da li znate ko je razbio ogledalo srpske kinematografije?
-Kakve veze ima ko je. Sve može da počne i od sad. Hajde da
pravimo dobre filmove! Ako imaš želju da ih praviš, to je dovoljno dobar
početak.
Нема коментара:
Постави коментар