“Još uvek nismo Kan ili Venecija, ali trudimo se”

Na Filmski Front je ove godine pristiglo više od četiri hiljade kratkometražnih filmova, a na mestu selektora našao se režiser Filip Markovinović. Filip je imao zadatak da odabere filmove koji će tokom festivala biti predstavljeni publici, a koliko je zapravo teško donositi ovakve odluke i kakvo je njegovo mišljenje o stanju srpske kinematografije, rekao nam je u razgovoru.

Koliko je danas jednostavno napraviti kratak film koji će i pored svoje dužine uspeti da probudi emociju kod publike?

- Za svaku umetnost, pa tako i za film, presudan je momenat kada će se i na koji način uspostaviti komunikacija publike, odnosno gledaoca sa delom. Kod kratkog filma uglavnom imamo jednostavniju priču i ne baš puno prostora za razradu i objašnjavanje likova i situacija. Sve kreće nekako iz sredine, odmah. I to zahteva posebnu vrstu pristupa. Najveća, i veoma česta, greška prilikom rada na kratkom filmu jeste pristupiti mu kao dugom, u smislu da se mnogo toga želi reći, objasniti, prikazati u kratkoj formi. Uspešniji su oni kratki filmovi koji polaze od jedne proste situacije, jedne teme, i obrade je od početka do kraja. Zapravo ne znam kolko je teško napraviti film koji će pobuditi emocuju. Kada radim filmove, kao i kada pričam uostalom, trudim se da kažem sve što je bitno, da budem zanimljiv i da to bude koncizno, jer ako i nisam nekome zanimljiv bar da ga ne udavim.

Na koji način se vrši selekcija pristiglih filmova i koliko je teško odabrati one koji će biti prikazani na festivalu?

- Vremenom sam došao do nekog svog metoda. Veliki broj filmova stiže i realno nije moguće pogledati ih sve od početka do kraja. Tako da u selekciju ulazim već sa nekom idejom šta bih voleo publici prikazati, i na šta publika dobro reaguje (jer poenta našeg festivala je pre svega popularizacija kratkog metra) pa onda u odnosu na to tražim filmove. I već na osnovu par kadrova, "uzoraka" mogu da procenim da li je film ono što mi treba za selekciju ili ne. Nakon pregledanih 500-600 filmova već postoji dovoljan broj kvalitetnih koji bi mogli da čine program festivala. Nakon toga već mogu da upoređujem da li je film bolji ili ne od onog što već imam. Tako se taj proces skraćuje.

Moj selektorski rad me, uzgred, prilično deprimira kao autora koji takođe šalje filmove na festivale. Jer mi je jasno da i drugi festivali verovatno rade po istom principu, i da je poprilično stvar sreće ući u selekciju nekog festivala.

Koliko jedan festival poput Fronta uspe prilikom afirmacije mladih umetnika?

- Front se vremenom menjao, i nisam siguran kako trenutno stvari stoje. U prethodnom periodu festival je imao više underground karakter, i u tom smislu je bio uticajan i uspeo je da promoviše par autora, ali takođe u andergraund okvirima. Sad se više približavamo nekom mainstreamu, tu je konkurencija malo oštrija. Nije to stvar samo opredeljenja i uređivačkog usmeravanja, već i sama produkcija filmova koji stižu na festival diktiraju taj pravac. Sve je manje underground filmova. Ukratko - još uvek nismo Kan ili Venecija, ali trudimo se.

Da li mislite da u Srbiji ne postoji dovoljno ljudi zainteresovanih za film ili im se samo ne pridaje dovoljno pažnje?

- Generalno u Srbiji film je uvek dobro prolazio, i dalje je verovatno najpopularnija umetnička forma. Ne postoji na žalost izgrađen sistem distribucije kratkih filmova, ali zato postoji veliki broj festivala (skoro svako veće mesto ima neki filmski festival) na kojima je moguće film prezentovati. I to je dobro, dok ne bude bolje.