PRANJE GADNIM SAPUNOM

Film “Gadan sapun” prikazuje tri babe u vlaškom selu u Istočnoj Srbiji kako, izvodeći neobičan ritual kuvanja, prave gadan sapun. Njegova rediteljka Violeta Goldman fascinirana je činjenicom da on nečega tako prljavog kao što su svinjske iznutrice i mast, nastaje nešto što je namenjeno čišćenju.

Ovo je Vaš prvi kratkometražni dokumentarni film. Kako ste se snašli u ulozi režiserke?

- Ja sam završila glumu, ali smo mi bili pomešana klasa, klasa glume i režije, tako da smo mi od starta bili upućeni u oba smera. Režija me je zanimala od samog početka, ali nikada nisam odustala od glume. Međutim nakon dosta godina iskustva, mislim da tek sada imam i znanje koje je potrebno da budem režiserka.

Iz čega se rodila ideja za film i zašto baš “Gadan sapun”?

- To je u stvari jedna vrlo intimna priča, iako tako ne izgleda. Devojčica koja se pojavljuje na kraju filma, moja ćerka, predstavlja mene. Kada sam bila mala moja baka me je odvela kod komšinice u selu, gde su one pravile taj gadan sapun. Gadan je zato što se pravi od svinjskih iznutrica i masti. Na mene je to još tada ostavilo jak utisak. Nakon toliko godina, kada sam bila u staroj seoskoj kući, sam shvatila da bi to bila idealna priča za jedan kratki film, sve što je bilo potrebno jeste da se zaokruži i da se od te priče napravi jedna celina.

Šta je ono što ste hteli da prikažete kroz proces pravljenja gadnog sapuna?

- Fascinantno mi je upravo to kako od nečeg prljavog može da se dobije nešto što čisti. Što i jeste povezano sa devojčicom koja izgleda kao iz neke potpuno druge priče. Ona, unoseći barbiku u film, priču podiže na sasvim novi nivo.

Koliko se režiranje pozorišne predstave razlikuje od režiranja kratkom filma?

- Koliko su slični toliko su i drugačiji. I u jednom i drugom treba da se ispriča neka priča pomoću slika, to je ono što je zajedničko pozorištu i filmu. Međutim meni je film mnogo fascinantniji, upravo zbog mogućnosti kombinatorike i same režije. Vi od jednog materijala možete da napravite nešto potpuno drugo i da po potrebi menjate suštinu. I upravo ta kasnija, odložena montaža, pruža šansu da se ta kombinatorika dovede do neke esencije i filmskog izraza. Film predstavlja sliku vas iznutra, dok je to kod pozorišta delom drugačije. Vizualizacija čini film drugačijim.

Na koje sve prepreke nailaze mladi reditelji prilikom pokušaja afirmacije na našoj filmskoj sceni?

- Naša filmska scena… Ja sam svoj film sama osmislila, producirala i režirala, baš zbog naše filmske scene. Da sam se oslanjala na konkurse za scenarije i slično, verovatno  bi i dalje stajao u nečijem kompjuteru, i dalje nepročitan. Ovako je film snimljen za nekoliko sati.

Ko je razbio ogledalo domaće kinematografske scene?

- Razbili smo ga svi zajedno.

USPONI I PADOVI JEDNE KLACKALICE

Mina Cvetinović, rediteljka je kratkog animiranog filma “Klackalica”, nastalog na Izbinoj radionici animiranog filma, “Izbanimaonica”. Film je osvojio nagradu za najbolji animirani film na Festivalu filma Jugoistočne Evrope "See a Paris”. Koji su to usponi i padovi jedne klackalice rekla nam je Mina.

Klackalica je napravljena tehnikom stop motion. Koliko se ova tehnika razlikuje od ostalih i šta je to što je čini specifičnom?

- To je jedna od prvih tehnika koje su se koristile prilikom pravljenja animiranih filmova, i svodi se na ideju da pomerite, zatim fotografišete, onda opet pomerite pa fotografišete i onda kada taj materijal pustite kao sled fotografija dobijate utisak pokreta, odnosno animiranog filma.

Koliko je ljudi učestovalo u stvaranju filma, i koliko je vremena potrebno da se realizuje jedan animirani film poput “Klackalice”?

- Od nastanka ideje do realizacije projekta trebalo je nam je 9 meseci. U projektu je učestvovalo oko trideset ljudi, s tim da je ovo realizovano kao radionica, tako da su ljudi po prvi put dobili priliku da prave jedan animirani film. Sigurno je da bi trebalo manje vremena da je tim bio stručan i da su na ovom filmu radili profesionalci, ali ne mnogo, jer je sama tehnika takva kakva jeste, odnosno zahteva da morate da izradite celu scenografiju, zatim morate sve da animirate ručno, potom sledi obrada, tako da to sve iziskuje mnogo vremena.

Animirani film “Klackalica” je nastao na radionici “Izbaonimaonica” koju ste organizovali tokom prošle godine. Kako se rodila ideja za stvaranje radionice poput ove?

- Želela sam da ponudim ljudima priliku da učestvuju u jednom projektu od njegovog samog nastanka, odnosno pisanja scenarija, pa sve do gostovanja na festivalima. Zato što smatram da takva mogućnost ne postoji u nekim formalnim nastavama, jer ne postoji dovoljno vremena. Mi smo ponudili tu mogućnost široj publici, što znači da je svako mogao da se prijavi da učestvuje u radionici.

Da li to znači da postoji dovoljan broj ljudi koji je voljan da učestvuje u projektima i radionicama poput ove?

- Da, postoji mnogo ljudi koji su zainteresovani, međutim nekad ni ne znaju da mogu time da se bave. Imali smo devojku koja se bavi modelingom nakita, što je kod našeg animiranog filma prenela na modelovanje glava likova. Nisu svesni da neke od veština koje imaju mogu lako da se primene.

Ko je razbio ogledalo domaće kinematografske scene?

- Mnogi od nas. Najviše oni koji bi trebali da finansiraju projekte poput ovog. Kada odete na festival koji prikazuje selekcije koje su do određenog budžeta, i kada vidite da su najčešći filmovi u toj selekciji filmovi iz Srbije, shvatite u kakvoj smo situaciji. Mi smo realizovali ovaj projekat uz pomoć pokrajine i izuzetno skromnih sredstava. Ovako nešto ne bi moglo da nastane bez ljubavi, entuzijazma i ljudi koji su bili spremni da žrtvuju svoje vreme i svoj novac.

OGLEDALO JE MORALO BITI RAZBIJENO

Večeras smo razgovarali i sa rediteljem Ognjenom Glavonićem, žirijem našeg festivala i osnivačem Pančevo Film Festivala. Pročitajte šta je nam je rekao o osnivanju PAFF-a, saradnji sa Filmskim Frontom i situaciji domaće kinematografske scene.

Kojim ciljem je osnovan Pančevo Film Festival?

- Više stvari je uticalo na to. Jedna je to što je u gradu renoviran bioskop. Druga je to da u Pančevu postoji nova generacija filmskih umetnika, nekako smo zajedno shvatili da je ono što nedostaje gradu filmski festival. A što se tiče mojih ličnih razloga, ja sam tad radio film „Živan pravi pank festival“, koji govori o čoveku koji iz čistog entuzijazma želi da promeni sredinu u kojoj živi. Tada sam shvatio da moje bavljenje filmom treba da podrazumeva nešto više. Odlučili smo da napravimo festival na kom se prikazuju sveži filmovi, savremena kinematografija, za koju nema mesta drugde. A najveća želja nam je bila da stvorimo novu filmsku publiku, koja će za pet godina da shvati koliko je ovo bilo bitno. To je publika koja je nevidljiva i tiha, koju mora da pokrene nešto drugačije i novo.

Kako je došlo do saradnje između PAFF-s i Filmskog Fronta? Nismo navikli na saradnju između festivala.

- Mislim da je ljudska spona između festivala Stefan Ivančić, selektor Pančevo Film Festivala, a prošlogodišnji žiri na Filmskom Frontu. On je nas povezao.

Da li mislite da ovi festivali imaju publiku i pažnju koju zaslužuju? 

- Mislim da je nama od početka bila želja ne samo da napravimo festival i pustimo filmove, nego da uključimo u to i mlade ljude. Recimo da je naš žiri za kratki film šesnaest srednjoškolaca, a takve stvari su jako lepo primljene. Najveća sreća je bila kad je na otvaranje došlo toliko ljudi, da čak dve stotine nije moglo da stane. Tada sve dobije svoj smisao.

Prema kojim kriterijumima žiri bira pobednički film?

- Meni  je ovo peti put da sam u žiriju i svaki put je bilo drugačije. Ovde na Filmskom Frontu su u istoj selekciji i profesionalne produkcije, amaterski i studentski filmovi i dokumentarni, animirani, eksperimentalni i igrani filmovi. Stoga smo shvatili da se nećemo voditi spoljašnjim razlikama ili sličnostima, već će pobediti film koji ostavi najjači utisak na nas.

Ko je razbio ogledalo domaće kinematografske scene?

- „Ništa se ne dešava, jer niko ništa ne shvata“ da citiram Koju iz „Discipline“, mnogo faktora je uticalo na to da budemo tu gde jesmo, ali svaki ovaj festival korak je ka nekom boljem svetu. To ogledalo je moralo biti razbijeno, da se u njemu ne bi videla prava slika onoga što jesmo. Jer se stalno izbegava suočavanje sa nekim stvarima.

OVAJ FESTIVAL PODRŽAVA MLADE AUTORE

Trećeg dana festivala imali smo priliku da vidimo film „Dobar sused“, mladog montažera Đorđa Stankovića. Razgovarali smo s njim o njegovom filmu i o filmskim festivalima.

Šta Vam je dalo inspiraciju za film?

- Ja sam student montaže i imao sam kao ispitnu vežbu da uradim kratkometražni film. Stupio sam u kontakt sa drugarom, scenaristom i mi smo zajedno došli na ideju da uradimo baš ovaj film.

Šta je bilo najteže u procesu snimanja filma, a šta nakon što je film snimljen?

- U suštini su produkcione stvari malo teške, a uvek se reditelj najviše pobrine za to. Ja sam sad i scenarista i reditelj i montažer, naravno uz pomoć ekipe, koja je bila uz mene. Najteže su produkcijske stvari, a nakon toga kreativne stvari, kad se treba odlučiti kojim pravcem treba film da ide u montažerskom smislu, meni je na to otišlo najviše vremena.

Već  ste s ovim filmom gostovali na raznim festivalima. Koliko to Vama znači?

- Meni to puno znači, zato ih i posećujem. Ja svoj film nisam slao na puno festivala, jer sam se ja malo prezasitio tim. Ne mislim da je to dobro, ali ja sam zapravo filmski montažer, pa radim neke druge stvari, neka dva dugometražna filma. U svakom slučaju, meni mnogo znači da ovi festivali podržavaju mlade autore, da nastave da rade to što rade.

Da li ste poneli nešto protiv uroka na festival?

- Nisam, ali želim da dobijem nešto.

Da li znate ko je razbio ogledalo domaće kinematografske scene i da li je ono uopšte razbijeno?

- Nisam o tome razmišljao, ali ako nije, nadam se da će ga neko uskoro razbiti.

HAJDE DA PRAVIMO DOBRE FILMOVE!

Prvog dana takmičarskog dela festivala imali smo priliku da pogledamo film "Veče uz radio" Miloša Tomića iz selekcije Srbija/Region. Ovaj film dobio je nagradu za Najbolji eksperimentalni film na Beogradskom festivalu dokumentarnog i kratkog filma, a sam autor naziva ga svojim petim muzikalnim dnevnikom. Miloš nam je govorio o filmu, muzici, eksperimentu...

Odakle je potekla ideja za ovaj Vaš film?

-Ovo je moj peti muziklani dnevnik, ja te teme "čačkam" već tri, četri godine. Počelo je od kućnih improvizacija mog sina i mene, onda su se ti snimci pažljivo kolažirali, a ta tema se polako pomerala i ka spoljnom svetu. Meni je uvek bilo jako zanimljivo kako u tom svetu muzičkih škola, koncerata, gde postoje striktna pravila, se ipak nekako desi slučajnost, da iz tih izvođačica izbija neka erotika. Par godina pre nego što sam počeo to da montiram, svuda sam snimao te bizarne muzičke trenutke, koji bi uvek prošli neprimećeno i koji nikad ne bi bili pušteni u nekom televizijskom prenosu. Sve je složeno od tih trenutaka, a to je dramaturški spojeno sa pričom o mom sinu, koji je zaista dobio taj kineski tranzistor i igrao se sa njim, a ja ga snimao, da on to zna ili ne. To mi je poslužilo kao alibi da pomešam te razne, možda nespojive muzičke svetove.

Šta mislite šta je to što Vaš film čini eksperimentalnim i da li se slažete sa tom etiketom?

-Ne znam ni sam, i sam sam o tome razmišljao. Uvek sam pravio filmove po svom i nikad to nisam krstio eksperimentom. Čak nijedan film nije počeo sa nekom premisom da se uradi nešto što nisam nikad. U tom smislu to nije eksperiment, ali puno sam se igrao, pre svega u procesu montaže. A što se tiče snimanja to je bio neki nesvestan proces, nisam ni znao gde će ti snimci da završe. Sama montaža je trajala godinu dana, ja svaki put kad bih pogledao finalnu verziju, našao bih nešto da dodam ili promenim. U tom smislu, ovaj film i jeste i nije eksperimentalan, jer ni sam ne znam koja bi to bila forma.

U vašim filmovima muzika i zvuk imaju jako bitnu ulogu. Da li biste mogli da odredite gde prestaje jedno, a počinje ono drugo?

-Dešavalo mi se da muzika nekako uguši film, da nigde nema prostora ni za tišinu, ni za neki zvuk. I sad u stvari pokušavam da dam više prostora tome. U poslednjih par filmova, sarađujem sa drugarima kompozitorima, recimo sa Borisom Mladenovićem i sve radimo zajedno i baš sam upleten u proces stvaranja muzike. A kad smišljam i pišem nešto, često su zvuk, tišina ili muzika početak neke ideje i odatle kreće priča. Ja često čujem muziku u raznim zvucima, koji su nekom možda čak i buka.

Da li ste na festival poneli nešto protiv uroka?

-Poneo sam jednu knjigu, koju sam kupio juče. A još uvek nosim ovaj končić koji sam dobio na festivalu.

Da li znate ko je razbio ogledalo srpske kinematografije?

-Kakve veze ima ko je. Sve može da počne i od sad. Hajde da pravimo dobre filmove! Ako imaš želju da ih praviš, to je dovoljno dobar početak.

REŽISER KAO MINIJATURNI BOG NA ZEMLJI

Režiser Dušan Babić ovogodišnji je dobitnik nagrade za najbolji kratkometražni igrani film na festivalu kratkometražnih filmova u Prokuplju. Dušan se osim filmom bavi i muzikom kao i snimanjem muzičkih spotova. Njegov nagrađeni film “Crtani” prikazan je drugog dana Filmskog Fronta, a o svojoj ljubavi prema umetnosti pričao nam je pre svoje projekcije.

Zbog čega ste se odlučili da snimite film u kratkoj formi i koliko je teško izraziti se kroz jedan sedmominutni film?

- Odlučio sam se na prvom mestu zbog toga što je kratka forma jedna od najtežih formi u kinematografskom smislu. Vrlo je teško izraziti se u kratkometražnom filmu, jer kod filmova duge forme je dosta lako praviti digresije i različite strukture, dok u kratkom filmu imate jednog lika, jednu radnju, jednu priču. Ako uspete da spakujete sve to u par minuta i ne propustite nijednu narativnu formu, napraili ste veliku stvar, što takođe znači da će vam onda biti mnogo lakše da pravite film duge forme.

Film “Crtani” je prvobitno trebao da bude muzički spot. Kako ste došli na ideju da od toga napravite film?

- Materijal za ovaj film je postojao u sirovoj formi četiri godine. Ja sam ga sačuvao radi sebe,  jer je materijal sam po sebi bio vrlo lep. To je bio prvi spot koji sam uradio. Onda sam iz čiste radoznalosti, nakon te četiri godine, odlučio da to i izmontiram. Nakon prve montaže sam shvatio da spot funkcioniše kao kratki film i to je me je već fasciniralo jer sam ga do tada doživljavao kao spot a ne kao film. Tada je došlo do muzike Pavla Popova, koji je od materijala stvorio nešto što je umetnički genijalno. Vrlo sam vezan za taj spot, a tek sada, kroz festivale i utiske drugih ljudi, počinjem da ga doživljavam kao film.

Jednom prilikom ste izjavili da ste se tokom stvaranja muzike osećali slepim, a tokom pisanja gluvim. Mislite li da je film uspeo da zadovolji sva vaša čula?

- Kroz bavljenje filmom sam shvatio da je to jedini način da čovek bude minijaturni bog na zemlji i da stvara u potpunosti jedan svet, u kojem ste vi pisac, ali i slikar, fotograf i muzičar. Film je veliki sinkretizam svih umetnosti. Kada čovek može da stvori jedan čitav svet, on ima i veliku slobodu prilikom kreiranja svih njegovih delova. Zato i mislim da film jeste zadovoljio moja čula, jer sam ja kao i film, mnogo ličnosti spakovano u jednu.

Koliko je teško izraziti osećanja kroz slike i kadrove, i da li je lakše učiniti to preko papira i reči?

- Postoji velika barijera između umetnika i njegovog dela u svetu filma. U svetu poezije, kojim se takođe bavim, kao i u svetu muzike, lakše je izneti osećanje jer dolazi direktno iz tvog tela. Kada se bavite režijom, vi imate drugog čoveka kojem morate da prenesete tu istu emociju, i on je taj koji će je dalje izraziti. Osim toga postoji dosta sfera stvaranja filma, vi morate da budete ludi manipulator i entuzijasta da inspirišete ljude.

Ko je razbio ogledalo domaće kinematografske scene?

- Mina Đukić sa filmom “Neposlušni”.

Kakvom vidite budućnost kratkometražnog filma u Srbiji?

- Vidim je vrlo svetlu. Zbog toga što se pojavljuje mnogo pozitivnih i vedrih autora, a zbog nedostatka finansija, oni sve češće nalaze način da se izraze u kratkom filmu.

SVAKA UMETNOST TRAŽI ŽRTVU

Film Ozon imaće svoju premijeru u subotu 31. oktobra na Filmskom Frontu. Radnja filma odvija se u postapokaliptičnoj bliskoj budućnosti, a glavni lik, Dastagir jedan je od retkih preživelih. Ipak, njegova misija nije da spasi svet, već da povrati svoju izgubljenu ljubav. Razgovarali smo sa autorima filma Brankom Sujićem i Mirkom Miloševićem o njihovom filmu i o filmu uopšte.

Vaš film je prilično netipičan za naše krajeve. Gde ste pronašli inspiraciju i ideju za film?

- Film je globalan fenomen i siguran sam da među domaćim autorima ima mnogo ljubitelja naučne fantastke, veći problem je što su takve priče najčešće skupe i/ili komplikovane za realizaciju. U vreme kada smo počeli da se bavimo istraživanjem na polju vizuelnih efekata kao i snimanja na green screen-u izašli su filmovi kao 300 i Immortel. U to vreme maštali smo kako bi izgledali filmovi Tarkovskog ostvareni u sličnoj tehnici.

Koliko je vremena prošlo od rađanja ideje do trenutka kad ste imali gotov film i koji deo procesa stvaranja filma Vam je bio najteži?

- Od inicijalne ideje prošlo je 8 godina od kojih smo 6 godina proveli u postprodukciji, ali je teško izdvojiti koji je period bio najteži. Uglavnom je najteže kada ostanete bez sretstava za realizaciju i kada projekat mora da trpi jer se vreme završetka odlaže.

Kakvom vidite budućnost srpske kinematografije?

- Budućnost filma na globalnom nivou deluje optimistično. Oprema za snimanje je sve pristupačnija, alati za obradu slike i zvuka su sve jednostavniji, znanje je sve dostupnije, što ne znači da je film lako napraviti. On je bio i ostao plod komplikovanog i manje-više skupog procesa, ali situacija danas je daleko povoljnija nego što je nekada bila. Čini mi se čak i kod nas. Sa druge strane budžet za umetnički film je mnogo manji i teže dostupan. Nije samo bitno čime ćete snimiti ili kako se baviti postprodukcijom, već i šta je ono što ste stavili pred oko kamere. Iz tog razloga je i veliki porast interesovanja za naturalistički pristup, odnosno za ono što nas svakodnevno okružuje.

Koju ulogu u Vašem životu igraju filmski festivali poput Filmskog Fronta?

- Za tip filma kao što je Ozon filmski festivali su od velikog značaja. To su mesta na kojima se skuplja publika koja je zainteresovana za specifičan izraz i na kojima imate mogućnost da se upoznate sa velikim brojem fantastičnih ostvarenja.

Mislite li da je crna mačka prešla put domaćoj kinematografiji?

- Svuda je teško baviti se filmom jer je on skup i kompleksan medij. U siromašnim zemljama poput naše dodato je komplikovano baviti se umetnošću. Filmska umetnost kao i svaka druga traži veliku žrtvu. Ako se ona položi umetnost će naći svoj put.


*Fotografija je preuzeta sa http://vfxserbia.com/2012/09/18/ozone-the-movie-intervju/